Интервју: Мирољуб Бучић, председник ЛИРЕ

Написано 

ТЕКСТОПИСАЦ, ЧИЈИ ТЕКСТОВИ ИМАЈУ ДУШУ

У свету новокомпоноване народне музике, име Мирољуба Бучића није непознато. На естрадној сцени појавио се 1991. године, када је Авдо Хусеиновић први осетио, компоновао и снимио његове стихове. После тога, ређале су се песма за песмом, албум за албумом, успех за успехом. Иако живи и ради у Витановцу код Крушевца, дакле, далеко од медијских очију, успео је неоспорним талентом и квалитетом да се наметне и да у музичким круговима стекне репутацију текстописца, чије песме имају душу. Импресиван је списак певача, за које је писао, а илустрације ради, довољно је споменути само Милоша Бојанића, Шекија Турковића, Шабана Шаулића, Микија Гајића, Драгана Пантића Смедеревца, Веру Нешић, Сашу Недељковића, Тамару Близнаковић. ... Од композитора са којима је сарађивао, опет су то све сами мајстори: Зоран Влајић, Бобан Продановић, Миша Стојићевић, Жиле Јовановић, Срба Мишковић... Скоро две деценије, колико је присутан на музичкој сцени, осваја награде и добија признања за свој стваралачки рад. Ипак, и поред свега наведеног, мада се баш не би могло рећи да је потпуно анониман, за најширу јавност Мирољуб Бучић и даље остаје непознат. Разговор са овим врсним текстописцем, председником Удружења текстописаца за музичко стваралаштво „Лира“, почели смо молбом да нам каже мишљење о управо изнетој констатацији и објасни овај својеврсни парадокс.

"Слажем се, наравно, у потпуности са Вашим запажењем. Чињеница је да су моја и дела мојих колега текстописаца неупоредиво познатија од нас самих. Сви знају наше песме, слушају их, певуше, веселе се и тугују уз њих, идентификују се са њима, али је веома мали број оних којима су познати и створитељи тих песама. Колико се год дуго бавили овим послом и колико год успешно, опет ће сви знати само наше песме, а неће знати нас саме. Код певача је случај потпуно обрнут. Весна Вукелић Венди, на пример, годинама – да не кажем деценијама – егзистира као позната личност на домаћој музичкој сцени, а питање је колико њих може да наведе једну једину песму коју она пева. Оваквих примера има колико год хоћете на нашој естради. Ствар је дакле личног избора, по чему ко жели да постане познат и по коју цену. Ја лично никад нисам био спреман, као и већина мојих колега, да се експонирам на начин који је више својствен певачима, а који више подразумева прављење разноразних скандала, измишљање трачева, снимање спаваћих соба, сервирање своје приватности и интиме на тацни, фабриковање афера и њихово пласирање у медије, тако да (као такав) тим истим медијима нисам био нешто претерано занимљив.

- Код нас се, значи, медији служе јефтиним сензационализмом, како би повећали тираже, гледаност, или слушаност својих емисија?

"Наравно. Па, то је тако очигледно сваком оном ко није спреман да зажмури пред истином. Предмет интересовања медија је разлика у годинама између певача и његове љубавнице, коју пасту за зубе користи одређени певач, у ком светском бутику је купила фармерице, крпице нека естрадна лепотица...О овим и сличним небулозама се надугачко пише и говори. Доводе се у разне шоу-програме пијани или полупијани певачи, да се као такви такмиче у кувању и у кулинарским вештинама, да просипају „мудрости“ до гађења и свог личног и оних који их гледају. За све то има простора у медијима, има могућности и може се. Једино што се не може, ваљда из техничких разлога, је да се потпишу имена аутора песама, који се користе у њиховим емисијама, те да се испоштује Закон о ауторским и сродним правима, који је у Члану 15. јасно каже да „Аутор има искључиво право да његово име буде наведено приликом сваког јавног саопштавања дела. Изгледа да ће се "техничке могућности“ за то створити тек када буду почеле да пљуште судске тужбе.

- Стиче се утисак да у домаћој музичкој продукцији функционишу само два текстописца - Марина и Браја?

"Да. И то није само Ваш утисак. Многи мисле да оно мало осталих текстописаца и не постоји. А, да ли би тај општи утисак био макар мало другачији да телевизије поштују закон о ауторским и сродним правима о коме сам малопре говорио и да потписују ауторе кад користе њихова дела у својим емисија? Разуме се да би слика била знатно другачија, представа о свему куд и камо уравнотеженија. Осим овога, заиста је већ постало дегутантно, о добром укусу да и не говоримо, стално појављивање једних истих текстописаца у каквим све не жиријима и њихово фаворизовање у односу на остале колеге. Као да су они једини компетентни за тако нешто, а док на пример Руждија Крупа, Демир Јетула, Атанасије Савић, Срђан Јовановић, Боса Гајић или, пак, Саша Милошевић који је написао онако диван текст „Главу горе, мала“ на најновијем албуму Лепе Лукић, нису.

- Председник сте Удружења тесктописаца за музичко стваралаштво „Лира“, па је некако логично питати Вас каква је Ваша оцена текстова које слушамо у актуелној музичкој продукцији?

"Морам признати да је у последње време приметан један благи заокрет у позитивном смеру. Обраћа се већа пажња на добар текст и све чешће можемо чути свеже и оригиналне лирски обојене приче у текстовима мојих колега и колегиница. Наравно да то још ни издалека није стање какво прижељкујемо, али када се има у виду да су целокупну домаћу продукција покривала само два текстописца, због чега су се у песмама могле наћи и гаћице и брусхалтери и бунде од нерца и шта све још не, ово је сасвим довољно да пробуди оптимизам, иако нису сасвим нестале песме типа „Ти си змија, а ја жаба“...

- Можда узроке треба тражити у издавачким кућама?

"Нисте далеко од истине. У „Гранд“ продукцију је уложен огроман капитал и због тога тамо све шљашти, гламурозно је, све изгледа светски, певачи се утркују да тамо издају своје албуме, јер знају да ће тамо имати најбољу рекламу. Наравно, онај који је уложио капитал, тај диктира и трендове, окупља музичаре, композиторе и текстописце, који ће код њега да имају доминантну улогу. Ствара се монопол у разним сферама и правцима, што јесте добро за оног ко је уложио капитал, јер је у могућности да уложени капитал на најбржи начин поврати и оплоди, али је погубно за целокупну домаћу дискографију и стање на естради. Када „ПГП РТС“, „Југодиск“, „Дискос“, „Реноме“, „Голд“ и остале издавачке куће буду имале једнаке и равноправне услове за пословање, моћи ће да се говори о почетку оздрављења, тј. поправљања стања на нашој естради.

- Споменули смо „Лиру“, Удружење текстописаца, на чијем сте челу, али нам ништа нисте рекли о тешкоћама са којима се она евентуално суочава у свом раду, наравно, ако тих тешкоћа има?

"Било би идеално да нема тешкоћа, али најгоре од свега је што најчешће ми себи самима представљамо оне највеће тешкоће. Где је место сваком текстописцу, ако није у Удружењу текстописаца, свом струковном удружењу? Доста је колега и колегиница, који још не знају да наше удружење постоји и функционише, као и оних са којима не успевамо да ступимо у контакт и позовемо их у наше редове. Постоји и група наших колега, које су вечити песимисти, скептици, неверне Томе, за које је сваки труд узалудан и безвредан, осуђен на неуспех. Такви се радије пењу на некакву узвишицу, са које могу као на длану прегледно и безбедно да прате ток наше борбе за колективне интересе текстописаца па, у зависности од исхода те борбе, или се спуштају са узвишице и утапају се у масу, као да су све време били у првим борбеним редовима или ликују и причају да су лепо говорили (али нису имали коме) да се „не вреди борити“. Постоји такође група колегиница и колега, која се руководи искључиво тренутним уско-личним интересима, не разумеју шири смисао и значај удруживања, немају изграђен осећај припадности колективу, нити јасну визију о томе зашто су ту где јесу и зашто би ту требали да буду. Али, никад се ништа велико, крупно и значајно није десило преко ноћи. Стварање угледног, репрезентативног, снажног и јаког струковног удружења је процес, визија, стрпљив и упоран рад па и са нама (и на нама) самима – на дуге стазе.

- Шта би сте могли да нам кажете о односу певача према Вама текстописцима, пошто су оне Ваше најдиректније муштерија, тј. купци Ваших стихова?

"Њихов однос је, уз часне изузетке, недопустиво лош. Врло тешко до њихових мозгова допире да смо ми креативци, а они репродуктивци, само интерпретатори наших духовних творевина. Себе називају уметницима, јер им је Бог дао глас и грло, а ниједног тренутка не помишљају да смо и ми обдарени неким другим талентом и то управо оним, без кога они не би могли да функционишу и да постоје. Без наших песама не би свакако било ни певача (а не обрнуто) јер не би имали шта да певају, али они себе по значају увек стављају испред нас и често знају да кажу како треба да нам буде част што они, као некакве интелектуалне величине – шта ли, певају наше песме. Ја бих рекао да је ствар обрнута.

- Залагања Вашег удружења вероватно се не своде само на борбу да Вас певачи другачије третирају него сада?

"Никако. Ми се залажемо за праведнију расподелу ауторских хонорара за очување изворних вредности музичког стваралаштва, за протеривање страних елемената и призвука из наше музике и још много, много тога, али свако кога то интересује може се о свему неупоредиво детаљније информисати на званичном сајту нашег удружења www.tekstopisci.rs

- Чиме је још „Лира“ заокупљена ових дана?

"Припремамо се за годишњу скупштину Удружења, као и за сусрет са још једним од композитора у нашим просторијама на Новом Београду. Код нас већ био Милутин Поповић-Захар, затим Драган Александрић, потом Зоран Влајић и Аца Степић После сезоне годишњих одмора у оптицају је неколико имена, па ћемо видети. У сваком случају, жеља нам је да ови сусрети са композиторима постану традиционални, корисни и лепи догађаји које организује наше удружење.

- Ваша порука колегама текстописцима?

"Највише бих волео да сви будемо под истим кровом једне исте куће, да се удружимо и дружимо, да као такви будемо респектабилна снага, која ће моћи да се избори за колективне интересе текстописаца, али и оне појединачне, за које свако од нас појединачно тешко да може да се избори сам. Потпуно је погрешно размишљати по принципу: свако је себи довољан, свако има неки свој круг сарадника, да продаје песме и да му није потребно удружење да би функционисао као текстописац. То јесте тачно, ако се гледа из угла уско-личних интереса, потпуно себично и саможиво. Међутим, треба се запитати да ли свако од нас појединачно може да се избори за већу цену текста, која је сада дубоко неправедна и колико његово само присутсво у колективу тај колектив, који сигурно може лакше да изађе на крај са неправдама, које нам се свима наносе, чини јачим. А цена текста сигурно није једина ствар која мучи и погађа тесктописце, много је тога још. Убеђен сам ипак да ће увек бити много више оних који би желели да буду чланови „Лире“, а не могу, него оних који могу, а не желе.

- Желимо Вам пуно успеха у свим настојањима.

"Хвала Вам најлепше."

Разговор водио: Љубиша Шапоњић

Новембар 2010.

Прочитано 720 пута
ЛИРА

Удружење текстописаца
за музичко стваралаштво.

Морате бити пријављени да би могли да оставите коментар
Free visitor tracking, live stats, counter, conversions for Joomla, Wordpress, Drupal, Magento and Prestashop
Данас
Јуче
Ове недеље
Прошле недеље
Овог месеца
Прошлог месеца
УКУПНО
220
245
3010
2603
8529
9967
5062425

Прогноза за данас
1776


Ваш IP:35.173.234.140

Радио Морава